Pre nego što bilo šta kažem o ovom tipu agresivnosti, podestiću vas na jednu od zabluda koje prate naš zajednički život sa psima i mačkama.

Činjenica je da je najveći broj podataka o ponašanju ovih životinja dobijen na osnovu posmatranja vukova i velikih mačaka i njihovog ponašanja. Zajednički predak i koncept dominacija-podređenost u čoporima vukova i velikih mačaka omogućili su nam uvid u strukturu odnosa, hijerarhiju i probleme koji uz to idu.

Evidentna je težnja da se psi poistovećuju sa vukovima, a domaće mačke sa velikim divljim mačkama, ali suština zablude koja nas progoni je u tome što su psi prošli kroz više od 14.000 godina, a mačke kroz 11.000 godina dug period domestifikacije koji je ostavio neizbrisive tragove na njima. A mi ih i dalje smatramo „domaćim vukovima“ i „portabl“ verzijama lavova. Ne samo domestifikacija, psi i mačke su tokom duge istorije zajedničkog života sa ljudima bili podvrgnuti raznim eksperimentima koji su uticali na njihov današnji izgled. Genetika je bila jedno od glavnih oruđa u tom procesu. Dolazimo do zaključka da su izmene genoma pasa i mačaka ustvari deo procesa domestifikacije. Tako objašnjavamo postojanje rasa pasa koje se koriste u razne svrhe – lov, čuvanje, pravljenje odeće, psi vodiči, tragači, kao oružje, pa čak i psi za jelo (legenda o čau-čau koga su davno gajili i zbog mesa) i mačaka koje love miševe i druge štetočine ili nam samo služe kao ukrasni detalj.

Ali postoji nešto kod pasa i mačaka što ni jedan zahvat u procesu domestifikacije nije uspeo da izbriše – AGRESIVNOST. Pri tome mislim na sve tipove agresivnosti koji „krase“ ove dve vrste.
U ovom tekstu će biti reči o agresivnosti prema životinjama istog pola.

Poznato je da psi i mačke nemaju osećaj za jednakost i da do kraja života teže socijalnoj strukturi koja ima „vođu“ na vrhu piramide i „podanike“ na nižim lestvicama zajednice. One jedinke koji pokušavaju da dospeju do položaja vođe su najčešće dominantne životinje koje konstantno izazivaju ostale pripadnike grupe i dokazuju svoju dominantnu prirodu. U nedostatku direktnog izazova takve životinje telesnim signalima i pozicijom tela pokazuju svoj položaj ili nameru. Problem nastaje kada jedinka koja sebe doživljava kao dominantnu, usled izazova koji joj je uputila jednika sa nižim rangom u grupi, postane svesna činjenice da gubi kontrolu nad resursima neophodnim za preživljavanje, odnosno, postane svesna da je njena egzistencija ugrožena. Da bi sprečila da je izazivač „svrgne“ sa liderske pozicije, svoju agresivnost manifestuje agresijom. Napada izazivača. Ova vrsta agresije može da se izjednači sa tipom agresivnosti prema ljudima (POSESIVNOŠĆU UZROKOVANA AGRESIVNOST).

U svetu pasa i mačaka se sve odigrava veoma brzo. Ukoliko reagujete sporo, već ste bivši na mestu „vođe“. Brza izmena informacija i razvijena telesna signalizacija omogućavaju da brzo donesete odluku da li ostajete ili bežite. Ako ostanete moraćete i da se borite. To može da ima veoma loše posledice po vaše zdravlje, pa čak u nekim slučajevima, i fatalan ishod. Bitno je napomenuti da i psi i mačke retko ubijaju izazivača, ali mogu zaista ozbiljno da povrede drugu jedinku. Ovu sposobnost, ali i ovaj tip agresivnosti kod pasa su ljudi, na žalost, prepoznali kao mogućnost da stvore rase koje su više agresivne od drugih i upotrebe ih za međusobne borbe.

Da rezimiramo. Agresivnost prema životinjama istog pola je posledica hijerarhijskih odnosa između pripadnika iste vrste. Može se grubo podeliti na AGRESIVNOST PREMA ŽIVOTINJAMA KOJE ŽIVE U ISTOM DOMAĆINSTVU (teritoriji), AGRESIVNOST PREMA ŽIVOTINJAMA KOJE NE ŽIVE NA ISTOJ TERITORIJI i AGRESIVNOST „NA POVOCU“ (karakteristična više za pse). Kod prva dva tipa agresivnosti psi, ali i mačke, napadaju istopolne životinje jer ih direktno ugrožavaju – ugroženi su hrana, mesto za spavanje, pažnja vlasnika. Poslednji tip agresivnost je karakterističan za životinje koje su na povocu i reaguju na istopolne životinje agresivno. Ovo je pod-tip TERITORIJALNE AGRESIVNOSTI, ali i veoma sličan tip ZAŠTITNIČKOJ AGRESIVNOSTI.

Za prvi tip agresivnosti je karakteristično to da se dešava najčešće između životinja različite starosti, između „starosedelaca“ i „dođoša“ i između žvotinja koje nisu uspele da uspostave normalan kontakt tokom zajedničkog života. Veoma često se dešava da vlasnik podržava jednu stranu (slabiju i mlađu životinju, pridošlicu) što može da dovede do agresivnosti prema njemu (PREUSMERENA AGRESIVNOST).

Prisustvo životinje suprotnog pola takođe može da bude okidač za istopolnu agresivnost. Primer: ženka u teranju u parku punom mužijaka.
Ovaj tip agresivnosti se može pojaviti i kod jedinki iz istog legla. Rezultat je identičan borbi između životinja različitog porekla,. Ulog je preveliki, pa se ništa ne prepušta slučaju.

Veliki broj vlasnika ima problem sa ovim tipom agresivnosti. Naglašavam da sam u tekstu opisao tipove agresivnosti koji su karakteristični i za mužijake i za ženke.

Ovaj tip agresivnosti se lako dijagnostikuje. Terapija ove vrste poremećaja se prilagođava situaciji i pod-tipu agresivnosti. Zahteva rad sa životinjama koji traje najmanje 8-10 nedelja. Ukoliko ste prepoznali ovaj tip agresivnosti kod svog ljubimca ne oklevajte da me kontaktirate. Kao i svaki poremećaj zdravlja i ovaj vremenom postaje sve teži, pa i terapija traje duže.

Pozovite ili pišite, pomozite mi da prikupim vredne podatke za stručni rad koji se tiče prevencije poremećaja ponašanja.

Ivan Janković, Dr.Vet.Med.

Najvažniji poremećaj ponašanja kod kućnih ljubimaca. To nisu samo modrice od „blagih“ ugriza ili „nežne“ ogrebotine. Agresivnost prema ljudima je mnogo više od toga.

Prema dosadašnjim istraživanjima agresivnost prema ljudima predstavlja najvažniji poremećaj ponašanja kod životinja, kao psihološki i kao socio-ekonomski fenomen. Šta ovo poslednje znači? Na žalost u Srbiji do sada nije urađena ni jedna dovoljno dobra studija koja bi agresivnost kod pasa i mačaka tretirala kao epidemiloški fenomen. Iz tog razloga navešću podatke iz SAD.
Centar za kontrolu bolesti iz Atlante objavio je podatak da u Americi psi i mačke, godišnje, ugrizu više od 4,5 miliona stanovnika. Od tog broja 890.000 ljudi je moralo da bude podvrgnuto lečenju od povreda uzrokovanih ugrizom. Ako na to dodate da je samo u 2006.godini 31.000 ljudi zatražilo pomoć rekonstruktivne hirurgije, onda je razumljivo zašto agresivnost kod pasa i mačaka ima socio-eknomsku komponentu. Troškovi lečenja dostižu cifre od nekoliko stotina milona dolara godišnje.

KO JE IZLOŽEN NAJVEĆEM RIZIKU? Deca od 5-9 godina-deca u ovom uzrastu najčešće imaju povrede koje je potrebno zbrinuti hirurški. Strah koji se nakon takvih slučajeva javlja dodatno komplikuje situaciju. Odrasle osobe muškog pola – mnogo češće, nego osobe ženskog pola. To se objašnjava skalom na kojoj odrasle osobe muškog pola zauzimaju prvo mesto. Osobe koje pse i mačke drže u stanu – preko 67% svih prijavljenih ugriza potiče iz domaćinstava koja imaju jednog ili više ovih grickavih ljubimaca. Veoma je jednostavno, koga će pas prvo da ugrize, ako je agresivan, ako ne osobu koja sa njim provodi najviše vremena u toku dana. Priznajem da ovo objašnjenje deluje pomalo banalno, ali se, u suštini, sve svodi na to.

Sada smo došli do onoga što je najbitnije za sve one koji imaju problema sa agresivnim ljubimcima. KO JE ODGOVORAN ZA AGRESIVNO PONAŠANJE KUĆNIH LJUBIMACA? Arhi-krivac je vlasnik! Ne pompezno i ne optužujuće, ali je na žalost tako. Ako znamo da najveći broj vlasnika nema dovoljno informacija o rasi koju uzima, onda je i za očekivati da ti ljubimci pre ili kasnije pokažu svoju pravu ćud.

Ko u ovoj čorbi još snosi odgovornost? Odgajivači, drugi vlasnici i naravno veterinari. Bez namere da izdvojim nekog od odgovornih. Polu-informacije, dezinformacije, nedostatak informacija. Najviše liči na neki moderni, informatički rat, najmanje na problem sa ponašanjem ljubimaca.

Primer: Usplahirena gospođa se javlja na telefon i panično objašnjava da je upravo ugrizao njen voljeni pas jer mu je njušku gurnula u baricu mokraće koju je pre nekoliko minuta napravio. Zašto, kad su mi (pa navede sve „odgovorne“) svi objasnili da jedino tako (!?) mogu da ga naučim da ne mokri u stanu, već u parku. Na pitanje koliko je pas star, odgovara-6 meseci. Pitam se, pitam se…Da li je to ZAISTA jedini način da svog psa naučite da ne mokri u stanu? Na ovo pitanje dobićete odgovor ako pročitate tekst na stranici naše prezentacije DRUGA STRANA POVOCA ili na stranici OSNOVNA OBUKA.

Ukoliko u nekom od navedenih tipova agresivnosti prepoznate svog ljubimca, ne oklevajte da mi se javite i obrazložite svoj problem. Vaš komentar će mi značiti kao važan podatak pri izradi stručnog rada, ali i kao mogućnost da više saznate o svom ljubimcu.

Pišite, pozovite nas da vam pomognemo da rešite dilemu, ne dozvolite da vam problem sa ponašanjem kod vašeg ljubimca uskrati zadovoljstvo zajedničkog bitisanja.

Ivan Janković, Dr.Vet.Med.