Stručnjaci i dalje lome koplja oko toga da li se ovaj poremećaj može tretirati kao oblik straha ili se radi o trenutnoj prestrašenosti mestom ili prostorom gde je životinja ranije imala neki neprijatan, uznemiravajući ili traumatičan doživljaj.
Skoro da ne postoji vlasnik čiji se pas ili mačka ne boji odlaska kod veterinara ili grumera. Sve je, u suštini, veoma logično. Nekoliko puta godišnje neko vas strpa u transportnu kutiju ili u gepek automobila, odveze vas u zgrau u kojoj psi laju kao ludi, mačke mjauču kao da ih deru i svi mirišu na antiseptik koji, prosto, štipa za nozdrve. Nema tog psa ili mačke koji će pomisliti da im ti „ljudi obučeni u belo čiji miris štipa za nos“ ustvari žele dobro. Termometar u rektumu, igla u veni ili u nekom od mišića, hladan, klizav sto za preglede. Uostalom, koji to čovek rado ide kod lekara?

Kako se manifestuje?

Drhtanje, cviljenje, preterano lizanje usana, unezveren pogled, ubrzano disanje, sakrivanje iza predmeta ili ljudi i potreba za bežanjem. Telo ima karakterisičan povijen položaj. Ako se životinja uspaniči, onda može mokriti i defecirati. Pošto znamo da životinje u trenucima straha mogu reagovati i agresivno, onda je potrebno obratiti posebnu pažnju na ljubimca od koga se očekuje takva reakcija. Lajanje, režanje, keženje, grebanje, šištanje, pa i ujedanje mogu biti posledica ovakvog straha.

Kako se terapira?

Prevencija je i ovde najvažnija, ali ako dođe do pojave ovog poremećaja obratite se veterinaru ili konsultantu za ponašanje životinja.

Napišite mejl i opišite problem sa kojim se suočava vaš ljubimac, ali i vi sa njim. Što pre pristupite rešavanju tog problema veća je verovatnoća da če terapija biti uspešna i kraća.

Ivan Janković, Dr.Vet.Med.