Agresivnost prema ljudima i deci

Najvažniji poremećaj ponašanja kod kućnih ljubimaca. To nisu samo modrice od „blagih“ ugriza ili „nežne“ ogrebotine. Agresivnost prema ljudima je mnogo više od toga.

Prema dosadašnjim istraživanjima agresivnost prema ljudima predstavlja najvažniji poremećaj ponašanja kod životinja, kao psihološki i kao socio-ekonomski fenomen. Šta ovo poslednje znači? Na žalost u Srbiji do sada nije urađena ni jedna dovoljno dobra studija koja bi agresivnost kod pasa i mačaka tretirala kao epidemiloški fenomen. Iz tog razloga navešću podatke iz SAD.
Centar za kontrolu bolesti iz Atlante objavio je podatak da u Americi psi i mačke, godišnje, ugrizu više od 4,5 miliona stanovnika. Od tog broja 890.000 ljudi je moralo da bude podvrgnuto lečenju od povreda uzrokovanih ugrizom. Ako na to dodate da je samo u 2006.godini 31.000 ljudi zatražilo pomoć rekonstruktivne hirurgije, onda je razumljivo zašto agresivnost kod pasa i mačaka ima socio-eknomsku komponentu. Troškovi lečenja dostižu cifre od nekoliko stotina milona dolara godišnje.

KO JE IZLOŽEN NAJVEĆEM RIZIKU? Deca od 5-9 godina-deca u ovom uzrastu najčešće imaju povrede koje je potrebno zbrinuti hirurški. Strah koji se nakon takvih slučajeva javlja dodatno komplikuje situaciju. Odrasle osobe muškog pola – mnogo češće, nego osobe ženskog pola. To se objašnjava skalom na kojoj odrasle osobe muškog pola zauzimaju prvo mesto. Osobe koje pse i mačke drže u stanu – preko 67% svih prijavljenih ugriza potiče iz domaćinstava koja imaju jednog ili više ovih grickavih ljubimaca. Veoma je jednostavno, koga će pas prvo da ugrize, ako je agresivan, ako ne osobu koja sa njim provodi najviše vremena u toku dana. Priznajem da ovo objašnjenje deluje pomalo banalno, ali se, u suštini, sve svodi na to.

Sada smo došli do onoga što je najbitnije za sve one koji imaju problema sa agresivnim ljubimcima. KO JE ODGOVORAN ZA AGRESIVNO PONAŠANJE KUĆNIH LJUBIMACA? Arhi-krivac je vlasnik! Ne pompezno i ne optužujuće, ali je na žalost tako. Ako znamo da najveći broj vlasnika nema dovoljno informacija o rasi koju uzima, onda je i za očekivati da ti ljubimci pre ili kasnije pokažu svoju pravu ćud.

Ko u ovoj čorbi još snosi odgovornost? Odgajivači, drugi vlasnici i naravno veterinari. Bez namere da izdvojim nekog od odgovornih. Polu-informacije, dezinformacije, nedostatak informacija. Najviše liči na neki moderni, informatički rat, najmanje na problem sa ponašanjem ljubimaca.

Primer: Usplahirena gospođa se javlja na telefon i panično objašnjava da je upravo ugrizao njen voljeni pas jer mu je njušku gurnula u baricu mokraće koju je pre nekoliko minuta napravio. Zašto, kad su mi (pa navede sve „odgovorne“) svi objasnili da jedino tako (!?) mogu da ga naučim da ne mokri u stanu, već u parku. Na pitanje koliko je pas star, odgovara-6 meseci. Pitam se, pitam se…Da li je to ZAISTA jedini način da svog psa naučite da ne mokri u stanu? Na ovo pitanje dobićete odgovor ako pročitate tekst na stranici naše prezentacije DRUGA STRANA POVOCA ili na stranici OSNOVNA OBUKA.

Ukoliko u nekom od navedenih tipova agresivnosti prepoznate svog ljubimca, ne oklevajte da mi se javite i obrazložite svoj problem. Vaš komentar će mi značiti kao važan podatak pri izradi stručnog rada, ali i kao mogućnost da više saznate o svom ljubimcu.

Pišite, pozovite nas da vam pomognemo da rešite dilemu, ne dozvolite da vam problem sa ponašanjem kod vašeg ljubimca uskrati zadovoljstvo zajedničkog bitisanja.

Ivan Janković, Dr.Vet.Med.